Okusio je bolest (rak) u mladim godinama, progonstvo u Sibir, disidentski život, zatvor zbog „izdaje države”, i proterivanje iz domovine, ali mu je sudbina sve to nadoknadila pretvarajući takoreći svaku njegovu reč u dragulj Specijalno za „Politiku”
Moskva, 4. avgusta – Rusija je prošle noći izgubila čoveka-epohu. U devedesetoj godini umro je Aleksandar Solženjicin, pisac, publicista, istoričar, pesnik, društveni radnik, i nobelovac, i bivši disident. Srce neumornog poslenika prosto se zaustavilo uveče, posle redovnih šest sati rada.
A sasvim nedavno, njegova supruga Natalija Dmitrovna pričala nam je da je ova godina za velikog pisca teška, teža od ostalih, ali se nadala da će situacija biti bolja – „obično u maju i junu njemu bude loše, ali leti se oporavi”. Ovog puta, leto nije donelo boljitak, a tipične moskovske saobraćajne gužve danas su se premestile prema naselju Trojice Likovo u kome je poslednjih godina živeo Solženjicin – stotine ljudi ide da položi cveće, zapali sveću, ili prosto postoji koji minut ispred kapije koja skriva kuću u kojoj je živeo nobelovac. Aleksandar Solženjicin nije bio samo pisac, bio je borac – ne za demokratiju, ne za pravdu, i ne za istinu, mada ih je smatrao uslovom da život bude dostojan čoveka, bio je borac za svoj narod. Večito ga je mučilo pitanje „kako urediti Rusiju”, što je rezultiralo i knjigom s takvim nazivom, prodatu u 27 miliona primeraka. Da li je bio pisac ili publicista, pokušavaju decenijama da definišu mnogi, jer su i njegovi govori, među kojima se posebno ističe onaj prilikom dobijanja Nobelove nagrade, i takozvana „harvardska reč”, i publicistika „Rusija u provaliji”, isto kao i romani, počev od „Jednog dana Ivana Denisoviča”, pa sve do poslednjeg, „Dvesta godina zajedno” bili zapravo programski radovi koji su potresali društvo. Ali ako i dalje važi definicija da je „pisac onaj čovek čije knjige menjaju ljude”, onda je Solženjicin bio veliki, a u današnjem trenutku i najveći ruski pisac. Njegova dela su zaista menjala svet. Posle svakog od njih pojavljivali su se novi poklonici, ali i novi neprijatelji. Na svaku njegovu knjigu, sledio je niz knjiga-odgovora, koje se ni po čemu nisu mogle meriti sa uzročnikom i predstavljale su samo dokaze ljudskog nerazumevanja, zle volje, pa i mržnje, a vrlo često i čistog pi-ara; ako se u naslovu pojavilo ime velikog pisca, to je sasvim sigurno značilo i dobru prodaju. Život nije mazio Aleksandra Solženjicina, okusio je i bolest (rak) u mladim godinama, i progonstvo u Sibir, i disidentski život, i zatvor zbog „izdaje države”, i proterivanje iz domovine, ali mu je sudbina sve to nadoknadila pretvarajući takoreći svaku njegovu reč u dragulj. Kada je kao potpuno nepoznati seoski učitelj matematike i fizike iz Rjaznja objavio priču iz logorskog života „Jedan dan Ivana Denisoviča”, preko noći je postao gotovo najpopularniji pisac u zemlji. Bivšeg logoraša lično Hruščov predlaže za Lenjinovu nagradu za književnost. Priča mu donosi svetsku slavu. Nekome bi to bilo dovoljno za ceo život, ali Solženjicin nastavlja da piše o logorima, pa još ima hrabrosti i da uči vođe životu, da ih podseća na savest i moral. Piše knjige u kojima otkriva Staljinove zločine, tajno ih prebacuje na Zapad, objavljuje do tada neviđenu kritiku proleterske vlasti... Sve se to završava progonstvom iz Sovjetskog Saveza. Bogato delo i Nobelova nagrada otvoriće „sovjetskom disidentu br 1” sva vrata na Zapadu. Oni koji su ga tako rado primili i omogućili mu da na miru u Vermontu nastavi da radi, biće šokirani kad shvate da ne mogu da ga upotrebe kao oružje protiv Sovjeta. Štaviše, on će u čuvenom govoru na Harvardu žestoko kritikovati Zapad i takozvane zapadne vrednosti, što će mu preko noći zatvoriti sve puteve u zapadne medije i ugasiti reflektore koji su godinama bili uprti u njega. Srećan što je komunizam srušen, vraća se u svoju zemlju, ali obišavši je vozom celu, shvata da je narod iz lošeg dospeo u gore, da se njegova Rusija našla „u provaliji”, i ne ustručava se da to napiše. Nikad se nije bojao da kaže ono što misli, nije postojalo ono što ne treba govoriti, što je neprijatno ili se ne sme. Prvi govori o milionima Rusa koji su raspadom SSSR ostali izvan matične zemlje, prvi govori o tabu-temi „jevrejsko pitanje”, žestoko kritikuje Gorbačova i Jeljcina, 1990. odbija da primi državnu nagradu i orden 1998. Šokiraće svet i rusku liberalnu javnost kad 2007. od „kagebeovca Putina”, koga doživljava kao veoma pozitivnu ličnost, primi Državnu nagradu. Deviza po kojoj je živeo, i pokazao celom svetu da je takav život moguć, jeste „živeti po savesti”. A takav život nije nimalo lak, pa ga je možda i umorio, iako je bio okružen pažnjom i ljubavlju, ne samo svoje porodice nego i velikog broja prijatelja i poklonika. Možda je zato u poslednjem intervjuu „Špiglu”, kad mu je novinar poželeo dug život, odgovorio „ne, ne, dosta je”. Voleo je da umre u leto, i u kući. Ispunile su mu se obe želje. Ljubinka Milinčić ----------------------------------------------------------- Najvažniji datumi iz života Rođen 11. decembra 1918. u Kislovodsku 1941. završio Fizičko-matematički fakultet u Moskvi 1942-45. ratovao u Crvenoj armiji 1945. uhapšen zbog kritika na Staljinov račun, osuđen na osam godina logora 1956. rehabilitovan 1962. objavljen „Jedan dan Ivana Denisoviča” 1968. roman „U prvom krugu” objavljen u inostranstvu 1970. dobio Nobelovu nagradu 1974. lišen sovjetskog državljanstva, i proteran iz zemlje 1989. objavljen „Arhipelag Gulag” 1990. vraćeno sovjetsko državljanstvo 1994. povratak u Rusiju ----------------------------------------------------------- Rasprodat kod nas Počev od „Arhipelaga gulaga", koji je kod nas objavljen u „Radu" krajem osamdesetih godina, kod nas su objavljivana i druga dela Aleksandra Solženjicina. Ona, navedena na sajtu www.knjizara.com a objavljena u „Paideji", već uveliko su rasprodata. To su Solženjicinova dela „Jedan dan Ivana Denisoviča", „Prelom", „Rusija u provaliji", „Dva veka zajedno". Uskoro će u „Logosu" biti objavljena studija Milana Subotića „Solženjicin - anđeo istorije". Kako je za „Politiku" juče rekao Jovica Aćin, koji je bio urednik u „Radu" kada je u Jugoslaviji 1988. godine bio objavljen „Arhipelag gulag", španski „El pais" je o tome izveštavao kao o jednom od deset najvažnijih događaja u svetu, a kod nas je taj poduhvat ocenjen kao događaj sezone.
Kraj jedne epohe Solženjicinovo književno delo spada među ona koja su promenila svoje čitaoce. Uticaj „Jednog dana Ivana Denisoviča” i „Arhipelaga GULAG” na savremenike ne može se porediti ni sa čim u svetskoj književnosti
Aleksandar Solženjicin je bez sumnje velika figura društvene i književne istorije HH veka. Ako se za pravi početak dvadesetog veka uzme početak Prvog svetskog rata, kao što je smatrala Ahmatova, Solženjicin je proživeo skoro ceo dvadeseti vek. Umro je nekoliko meseci pre nego što je napunio devedeset godina. Prošao je kroz idejnu evoluciju, karakterističnu i za druge ruske intelektualce. Prvo je bio zagriženi komunista, zatim ga posećuju sumnje, da bi, pošto su otkrivene, dospeo u logor. To je prelomna tačka njegovog života, koju je kasnije uvek naglašavao. Izašao je iz zatočeništva posle Staljinove smrti. Debitovao je 1962. godine pričom „Jedan dan Ivana Denisoviča”, u novembarskom broju časopisa „Novi mir”, koja je predstavljala jedan od najvećih dometa destaljinizacije. Nakon toga postaje jedna od vodećih ličnosti liberalnog pokreta u ruskom društvu, po svom značaju uporediva jedino s figurom Andreja Saharova. S vremenom on sve više profiliše svoju disidentsku poziciju, koja se može okarakterisati kao nacionalna i konzervativna. Vrhunac Solženjicinovog disidentskog delovanja je „Arhipelag GULAG”, monumentalna trotomna studija o sovjetskom kaznenom sistemu. Ovo delo bacilo je novu svetlost na sovjetski period ruske istorije, a imalo je i globalne političke posledice. Posle objavljivanja „Arhipelaga GULAG” na Zapadu Solženjicin je 1974. godine deportovan u Švajcarsku i oduzeto mu je sovjetsko državljanstvo. Svoju političku misiju nastavio je u emigraciji tokom narednih dvadeset godina, da bi 1991. dočekao kraj komunističkog uređenja protiv kojeg se borio. Vratio se u novu Rusiju 1994. godine, gde je, uprkos povučenosti, igrao zapaženu ulogu u javnom životu sve do svoje smrti. Ostavio je iza sebe ogromno književno delo. Novo izdanje njegovih sabranih dela sastoji se od 30 tomova. Pored beletristike tu su istorijske studije, ideološki, politički i publicistički tekstovi, književna kritika, uspomene i razni dokumenti. Njegovo stvaralaštvo poseduje najmanje dve dimenzije – čisto književnu i ideološku. Svaka od njih je značajna na svoj način. Solženjicinovo književno delo spada među ona koja su promenila svoje čitaoce. Uticaj „Jednog dana Ivana Denisoviča” i „Arhipelaga GULAG” na savremenike ne može se porediti ni sa čim u svetskoj književnosti. Zbog toga ove knjige imaju ne samo književnu dimenziju već i društvenu. „Jedan dan Ivana Denisoviča” na velika vrata uveo je u književnost temu sovjetskih logora. To je i danas najneospornije i najviše vrednovano Solženjicinovo delo u Rusiji. Zatim se Solženjicin potvrdio kao autor romanâ „Odeljenje za rak” i „U prvom krugu”, koji su mu 1970. godine doneli Nobelovu nagradu. To su klasični romani, nastali na autobiografskom materijalu, u kojima dominira logorska tematika. Kasnije se pisac posvetio pisanju velikog romana o ruskoj revoluciji. Smatrao je da je ruska revolucija velika katastrofa i presudan istorijski događaj. Zbog toga je, po njemu, trebalo umetničkim sredstvima istražiti zašto je do nje došlo. Ova višetomna epopeja pod naslovom „Crveni točak” predstavlja poduhvat bez presedana – to je i istorijsko istraživanje, i avangardno delo, i klasična ruska proza. No, uprkos autorovom trudu i značaju problematike, ovo njegovo delo za sada nailazi na znatno manji odjek od njegovih ranijih dela, a suočava se i s mnogobrojnim osporavanjima. Solženjicinove dvotomne uspomene „Bolo se tele s hrastom” i „Zrnce dospelo između dva žrvnja” takođe imaju sve odlike vrsnih književnih dela, a spadaju i među najčitanije njegove knjige. Solženjicin kao ideolog deluje prvo u okviru disidentskog pokreta koji tokom Hruščovljeve i Brežnjevljeve vladavine nastoji da artikuliše puteve razvoja sovjetskog društva. Kao i drugi autori, on se zalaže za veću liberalizaciju društva. Klasični tekstovi iz ovog perioda su „Pismo Četvrtom Kongresu pisaca” (1967) i „Pismo vođama Sovjetskog Saveza” (1974). U zborniku „Ispod naslaga” (1974) zajedno sa istomišljenicima Solženjicin razrađuje strategiju razvoja Rusije posle kraja komunističkog sistema. Tada se ispostavlja da on ima drugačije viđenje ovog procesa od većine pripadnika disidentskog pokreta, koji su bili na liberalnim pozicijama. Od tada datiraju podele među njegovim čitaocima, koje su se prenele i u emigraciju, a kasnije i na Zapad, nakon kritike koju je Solženjicin uputio zapadnim društvima. U središtu njegovih pogleda je borba protiv komunizma, koji za njega predstavlja zlo od kog treba osloboditi Rusiju. Budućnost Rusije posle Sovjetskog Saveza Solženjicin je video u ruskom projektu, odnosno u nezavisnoj Rusiji i Slovenskom savezu, koji, po njemu, treba da čine Rusija, Belorusija, Ukrajina i Kazahstan. Njegov angažman na ovom polju imao je veliki uticaj i delimično se ostvario. Ove svoje ideje on je s vremenom razvijao i modifikovao prema novim okolnostima. Solženjicin je bio i srpski akademik, i naša sredina ga je prihvatala kao velikog ruskog pisca, koji baštini i tradiciju i angažman ruske klasične književnosti. Istorija recepcije njegovog dela kod nas nije mala. Međutim, voluntarizam istorijskih pogleda Aleksandra Solženjicina ogleda se i u odnosu prema srpskoj temi. Naime, pošto je Prvi svetski rat izazvao rusku revoluciju, on je smatrao da ruska država nije smela da učestvuje u njemu. Zorislav Paunković [objavljeno: 05/08/2008] u listu Politika
|
|
|
Napisao: slobodan () dana 16-01-2009 02:42