Objavljeno u listu Pančevac 

Broj 4208 · 31.08.2007.   

Put u Evropu preko ubijanja Pančeva

Negde u proleće 2003. godine tadašnja ministarka za zaštitu životne sredine gospođa Anđelka Mihajlov, povodom toga što je Pančevo tražilo da se obezbedi novac za rešavanje pitanja 40.000 tona opasnog otpada nastalog bombardovanjem hemijske industrije, odgovorila je da Pančevo ima i suviše penzionera, te da se „Pančevci opredele hoće li penzije, čišćenje opasnog otpada ili nešto treće”. Kao tadašnji predsednik SO Pančevo pitala sam je da li nam to preporučuje lapot?!

Šta vam je cilj, gospodo?

Da li je cilj Fonda da pomogne bolesnicima ili je cilj da utroši što manje para? Gđa Barašević je odabrala prvo. Novosadska ekipa se zalaže za drugo – ne treba tu trošiti suviše para. Eto, ima filijala po Vojvodini koje su potrošile 158 puta manje novca nego pančevačka. Što se ne ugledamo na njih!? V. d. direktora Rade Nikolić tu je da sprovede mere i uvede strogu štednju! To sprovodi, između ostalog, i tako što ga uglavnom nema na poslu. Nema ni potrebe da dolazi. Tu ga čekaju bolesnici, mahom sirotinja, sa svojim nevoljama, sa svojim zapaljenjima pluća, astmama, obolelim bubrezima, leukemijama, kancerima, bolestima svake vrste, kao i majke uplašene za svoju teško obolelu decu... Čekaju tu ne iz obesti, već u nadi da će im biti odobreni lekovi koje ne mogu sami da kupe i koji su im karta za život. Za njega su bolesnici balast, slučajevi na papiru, cifre... Neće se valjda njima baviti. A čime se bavi, ne zna se. Valjda izgradnjom svoje političke karijere.

Najstrože čuvana tajna

Bahatost pokrajinskih vlasti prema Pančevu iskazana u ogoljenom obliku, uvredljivo nepoznavanje prilika, potpuno neumesno i neukusno poređenje zdravstvenih prilika s kojima se suočava pančevačka filijala Fonda s prilikama u drugim mestima u Vojvodini, potpuno ignorisanje onoga što Pančevo jeste i što Pančevo znači i nepojmljivo odsustvo elementarnog ljudskog razumevanja neminovno su izazvali veliki gnev inače mirnih i apatičnih Pančevaca, što je neprijatno iznenadilo gospodu iz Novog Sada.

Nije im valjda palo na pamet da ovaj grad poštuje gđu Barašević!? Nisu pomislili da i za njihovu aroganciju mora postojati neka granica. Pančevo je grad u kojem se ljudi razbolevaju više nego drugde. Lučić i Nikolić ne žele ništa da znaju o tome. Višedecenijsko prisustvo hemijske industrije koja ne poštuje ekološke norme čini svoje. Svakodnevna izloženost Pančevaca kancerogenim i drugim štetnim i otrovnim materijama sve je samo ne lekovita. Bombardovanje hemijske industrije pretvara se sada, nekoliko godina nakon onog divljačkog i strašnog trovanja Pančeva, u zdravstvenu tragediju – maligna oboljenja i prerana umiranja uobičajena su pojava u Pančevu. Stanje zdravlja Pančevaca jedna je od najstrože čuvanih tajni u ovoj zemlji. Studije o obolelosti se ne rade „jer nema relevantne dokumentacije”!!! Gledamo decu kako nam kašlju i kako se guše, prijatelji nas pre vremena napuštaju. Je li možda ministar Lučić poradio na tome da Pančevo dobije bolje opremljenu bolnicu? Nije. Da li se pobrinuo da Pančevo dobije više lekara i medicinskog osoblja? Nije. Potrudio se da pančevačka bolnica dobije dečje odeljenje za maligna oboljenja? Nije. Da li je uložio novac u prevenciju od kancerogenih oboljenja? Nije. Da li je pokušao da zajedno s nadležnima za zaštitu životne sredine smanji zagađenje, dakle i broj obolelih? Ne. Gde onda nalazi rešenje za tolike obolele? Vrlo jednostavno – u štednji. Dakle, u uskraćivanju lekova i lečenja bolesnima! Mora znati, lekar je, da zbog toga bolesnici umiru.

Treba li da podsećam na to da svaki zaposleni građanin celog svog radnog veka ulaže novac u Fond i ima pravo da očekuje da se novac koji je uložio i koji je njegov, na njega i troši kada se razboli i tu mu niko ništa ne poklanja? Imam utisak da nadležni ministar to baš ne zna najbolje. U svakom slučaju za njega je refundiranje sredstava za lekove nenamensko trošenje para. Izdržavanje v. d. direktora iz Novog Sada i troškovi kaznene ekspedicije su, međutim, namensko trošenje para!

Pančevo sa svojom industrijom, od koje grad živi, ali i od koje se ovde razboleva i umire, ubacuje svakodnevno ogromne, nepojmljivo velike količine novca u republički budžet. Bar 10 odsto državnog budžeta obezbeđuje se u Pančevu. Dobar deo toga ode u Pokrajinu. Kako se onda može desiti da u Pančevu, tom „proizvođaču para”, u gradu u čije zdravstvo ta ista Pokrajina nema nameru da ulaže, bolesni, kojih, eto, ima više nego drugde, ne mogu da dobiju refundaciju za neophodne lekove iz Fonda za zdravstvo u kojem leži njihov sopstveni, godinama ulagani novac?

Smeju li se Pančevci prepustiti umiranju prosto zato što ministar zadužen za zdravlje ne zna šta mu je posao? Što ne zna šta je čije? Što ne zna šta je čemu namena? Što smatra da bolesni u Pančevu treba da umru kako se novac ne bi „nenamenski trošio”?

Novosadska kolonija

Novcem koje proizvodi pančevačka hemijska industrija već decenijama se izgrađuje pokrajinska prestonica – Pančevo radi, Novi Sad se gradi – izdržavaju se novosadski sportski klubovi, izgrađuju sportski tereni, ulepšavaju ulice i trgovi, nabavlja se oprema za novosadske zdravstvene ustanove. U Pančevo, izgleda, nema potrebe da se ulaže. U zdravstvo ponajmanje.

Pančevačka bolnica kako se snađe, ambulanta za onkologiju treba da se ukine kao nepotrebna (!), neće se raditi studije o zdravlju Pančevaca i o tome kako sprečiti porast malignih oboljenja. Pančevo ima zapravo status novosadske kolonije – veliki gazda ništa ne ulaže, nikakvi ovdašnji problemi ga ne zanimaju, samo uzima, uzima i uzima.

Upućeniji imaju saznanje da je smenjivanje gđe Barašević samo prvi korak ka izmeštanju južnobanatskog Fonda za zdravstveno osiguranje iz Pančeva u Vršac. Pančevo, uopšte, ne samo po tom pitanju, treba da izgubi sve ingerencije centra Okruga zarad ispunjenja ambicija Vršca. Zrenjanin, takođe, ima svojih želja. Pančevo treba da ostane tu negde na rubu, skrajnuto. Ničija briga. Industrija može i dalje da zagađuje, Pančevci i dalje da se razboljevaju. Pančevo neće imati regionalnu televiziju, ali će zato imati regionalnu deponiju za komunalni otpad, pa čak, možda, i nacionalnu, tj. državnu deponiju za opasan otpad. Što se u Pančevu ljudi razboljevaju, nije bitno. Pančevo ima svoj zadatak – da proizvodi novac i ubacuje ga u državni i pokrajinski budžet. Sve ostalo je nevažno. Šta će biti s bolesnicima? Pa, pošto ih ima isuviše, a novci za kupovinu lekova se ne mogu nenamenski trošiti na kupovinu lekova, njihov broj se ima smanjiti i uglaviti u predviđene brojeve. Tako preporučuje ministar zdravlja.

Lapot kao rešenje

Ministarka Mihajlov nam je onomad prepopručila lapot kao metod za smanjenje broja penzionera. Nismo tada pristali da biramo između svojih starih i svoje mladosti, između svojih starih i zdravlja (ili nečeg trećeg) kako nam je preporučeno, ali opasan otpad nikada nije očišćen. Koliki je njegov udeo u sadašnjem povećanju obolelih u Pančevu, ne zna se. Ministar Lučić nam preporučuje, i preko svojih Nikolića sprovodi, ukidanje lekova i lečenja kao metod za smanjenje broja bolesnika. Nigde se više no u Vojvodini ne govori o Evropi. Misli li naš ministar da su njegove metode stvarno najprimerenije za evropske integracije? Da put u Evropu odista vodi preko ubijanja Pančevaca? Biće da greši. Štaviše, uverena sam i da bi ga po više osnova trebalo tužiti Sudu za ljudska prava u Strazburu.

Ministar bi, ipak, mogao da učini bar jednu ispravnu stvar u svom mandatu. Da vrati gđu Barašević tamo odakle je uklonio i da i dalje brine o našem gradu i sugrađanima koji su imali nesreću da ih pogodi bolest. Na način na koji je to časno i brižno činila i prethodnih godina. I da za evropske integracije nađe neku drugu, humaniju metodologiju.